Galerija Artget | 19. godina
VANJA BUČAN, SEKVENCE ISTINE I OBMANE
3. 9 – 1. 10. 2020.
Umetnički direktor Galerije Artget u 2020: Aleksandar Kostić
Vanja Bučan je nagrađivana slovenačka fotografkinja koja je upravo pre otvaranja ove izložbe proglašena jednom od dobitnica prestižne međunarodne nagrade 48 LensCulture Critics’ Choice Award 2020 za seriju Betonski cvetovi https://www.lensculture.com/2020-lensculture-critics-choice-award-winners.
Izložba pred nama obuhvata fotografije iz 4 serije: Sekvence istine i obmane, Tražeći Sadika, Betonski cvetovi i Bestiarij.
Knjiga o džungli
Znaj, samo stvari nasušne
su tebi zbilja potrebne,
sve ostalo je briga tek i jed.
Jer samo stvari nasušne
su delo majke prirode
što poklanja nam banane i med.
Pesma iz Diznijevog crtanog filma Knjiga o džungli (1967)
Parafrazirajući Berdžera, koliko je drugim živim bićima, biljkama i životinjama prirodno okruženje i stanište dato, čoveku realnost nije data i on za njom neprestano traga. Naučen je da suprotstavlja realno imaginarnom, prvo kao nešto što je pri ruci, a drugo kao udaljeno. Realnost se uvek nalazi iza paravana klišea, koje svaka kultura proizvodi da bi pojednostavila svoje delatnosti i uspostavila navike, a delom i osnažila svoju moć. Moderni umetnik teži da se približi realnosti, da je učini očitijom rušeći zastore klišea.
Od ovih zastora, Vanja Bučan na svojim fotografijama pravi kolaže sećanja, od idealnih slika prirode do varljivih uspomena sa putovanja. Predajući nam na uvid i uživanje jednu romantičnu, utopijsku viziju lažnog ili imaginarnog saglasja prirodnih elemenata i civilizacijskih artefakata, igrajući se stereotipovima i simbolima, popisujući stvarnu i imaginarnu floru i faunu ona nas vedrinom viđenja upućuje na avanturu i uspostavljanje novog ili zaboravljenog pogleda prema svetu oko nas. Slike u kojima prepoznajemo harmonije sveta (harmonices mundi) ne kriju svoju patvorenost i manipulaciju. To su režirane scene u kojima su pozadine i kulise nastale od fotografija koje je autorka zabeležila u prirodi i botaničkim baštama, a potom namerno nepreciznim i uočljivim kolažiranjem rekreirala u studiju, dodajući druge elemente ili aktere. Vanja Bučan kroz samu prirodu fotografskog medija kao apriori istinitog, postupkom mimikrije klišeima ostvaruje i pokazuje revalorizaciju i moguću obnovu sveta. U naslovu jedne od serija, Vanja Bučan uključuje reč sekvenca koja, ako bi govorili u relacijama filma, predstavlja razumljivi kontinuum koji saznajemo iz niza odvojenih slika, prostora i trenutaka, neminovan da bi od tih različitih događaja i doživljaja formirali jedinstvenu priču. Ovde ne postoji uobičajeni tok pripovedanja, već uspostavljena alegorijska predstava, gde mesta i momenti grade kolažiranu paradigmu odnosa čoveka i prirode.
Živimo u stvarnosti izgubljenih pogleda na stvari koje ne primećujemo, koje ne vidimo ni u realnosti, ni iza nje (to see is to see beyond), koje mimo nas prolaze dok se ne pojavi ruka koja nam ih vraća, pronađene. Čovek ne veruje u realno. On sumnja. Kada mu fotograf jasno kaže, ovo nije realno (ovo nije lula), ovo su samo kulise, čovek manje sumnja u deklarisanu iluziju. Ona bića koja ne umeju da sumnjaju, žive sada i ovde, u jedinoj stvarnosti. Papagaj jede papir i ne zna da nam tako kvari fotomorganu, a dete kroz otvor na scenografiji ne vidi prolaz u drugu realnost, već mogućnost igre ili put ka utočištu.
Fotografije se često posmatraju kao refleksije vidljive stvarnosti, slično slici reflektovanoj u ogledalu, ali suočen sa fotografijama Vanje Bučan čak i najnaivniji gledalac će shvatiti da su one mnogo više od toga. Ona će sliku dopuniti fizičkim prisustvom prikrivenog kreatora, kao deus ex machina, koji je u kreiranju sveta i rešavanju naše beznadežnosti zaboravio da doda neki bitan predmet i sada, ispravljajući to, skreće nam pažnju na njega iskrenim i darežljivim gestom koji kaže: spasen si, evo ga, gledaj ga ili uzmi, dodirni. Fotografkinja tako uvodi u dvodimenzionalnu sliku specifičan kvalitet taktilnosti i interakcije, dok, s druge strane, istim rastinjem sakriva ono što treba da bude skriveno.
Vraćajući se priči nad pričama, svet ovih fotografija postaje mitski pra-svet u kome obitavaju Geteove pra-biljke i pra-životinje, preci svega živog na planeti Zemlji. Od njih je sve nastalo i razvijalo se i kroz slike Vanje Bučan ponovo se tamo vraća, u primordijalnu džunglu.
Aleksandar Kostić
Vanja Bučan je nagrađivana slovenačka fotografkinja koja živi i radi u Berlinu.
Diplomirala je na Kraljevskoj akademiji likovnih umetnosti u Hagu, na odseku dokumentarne fotografije. Posle studija se udaljila od dokumentarnog žanra u užem smislu i usredsredila na insceniranu fotografiju. Pre nego što je postala profesionalna fotografkinja studirala je sociologiju na Fakultetu društvenih nauka u Ljubljani i aktivno učestvovala u ekološkom aktivizmu, što se jasno vidi u njenom umetničkom delu. Ona shvata fotografiju kao otvoreni medij, teren na kom može slobodno da izražava svoja gledišta i kritiku društva. U osobenom umetničkom stilu Vanja Bučan menja svoje fotografije i postavlja ih u inscenirane kompozicije kako bi dobila dekonstruisane i višestrane stvarnosti koje generišu vizuelno bogat izraz na samom pragu fikcije.
Njen rad je nagrađivan i izlagan na nekoliko značajnih međunarodnih izložbi, bijenala i samostalnih izložbi. Među njima su Kunsthaus Wien (Austrija), Benaki Museum u saradnji sa Athens Photo Festival, Biel Fototage (Švajcarska), Circulation(s) Festival (Francuska), CAFA Art Museum Beijing (Kina), Lishui Art Museum (Kina), Photo London, Photo Basel, Talent Latent (Španija), Viennacontemporary (Austrija), Vento Solar (Brazil), Leica Gallery Wetzlar (Nemačka), Neue Schule fur Fotografie, Berlin (Nemačka), itd.
Izložba je otvorena do 1.10.2020.